SINGL I JAKA

Onaj osećaj, kao snežni prolećni dan

Znate onaj osećaj da se vi oko vas vole i da niko nije sam, osim vas.. Deca su kod tate, a ja opet prolazim isti osećaj kad se vratim u prazan stan.. uhvati me neka tuga i ne znam šta ću sa sobom. To je onaj osećaj da sam ja ona ostavljena, prevarena, ja sam ona izdana. I posle više od godinu dana, taman kad mislim da sve je prošlo, opet me pukne i boli… Moj bivši muž je i dalje sa onom zbog koje me je ostavio, od nas otišao. Od mene otišao. Izdao je našu priču, izdali smo je oboje. Neko je jednom rekao: razvod je obdukcija mrtvog braka. Nismo dali sve od sebe da opstanemo, nismo se borili za naš ljubav, nismo verovali… zato nas više i nema..

Prošle godine, negde u ovo vreme, prolazila sam jedan od od najtežih perioda u mom životu. Beba od deset meseci i petogodišnji dečak – moje nade, moja sunašca zbog kojih sve je lakše, zbog kojih ustajem iz kreveta, iako bih najradije tu ostala godinama… Između pelena, igranja, crtaća i kuvanja, na deset minuta bih izlazila na terasu da se isplačem i onda nastavim dalje sa osmehom –  jer ja sam njihova mama, najsrećnija mama na svetu i neće nikad znati koliko mi je teško bilo … i ne trebaju…
Jer mama im želi najlepšu ljubav da dožive, zato nisam htela da žive u našim lažima, ne bi bilo fer.. makar im toliko dugujem, kad već nisam znala kako da im podarim život u srećnoj porodici. Jednog dana sam ustala i život promenila, iselila se iz našeg stana, iz našeg gnezda koji smo nekada zajedno svili, koji je bio simbol naše ljubavi, naših snova. Ostavila sam sve za sobom, preselila iz tihog porodičnog kraja na moj voljeni Dorćol, gde sam nekada kao singl devojka živela, sada mu se vratila – kao singl mama;)

Ispostavilo se da je to najbolja odluka koju sam donela, više nisam osećala da sam sama dok sam večeri, kad anđele uspavam, provodila na terasi, na kojoj ovaj put nisam plakala, već sam osmehom uživala u žamoru što dopire iz obližnjih dorćolskoh kafića.
Ali, dođu oni dani, kad me uhvati seta, tada ni vibrantni Dorćol ne umanji tugu onog osećaja da život nije pravedan, i ne pita da li možeš nego ti kaže: moraš! To je onaj osećaj kada si sama sa sobom i osećaš se da ne vrediš, jer si ostavljena, jer je ona bolja, lepša, duhovitija, pametnija… ti si bivša.

Znam, opet ću ustati, jer znam da naša veličina nije u tome da ne padnemo –  već da ustanemo kad padnemo! Dok taj osećaj ne prođe, gledaću ljubavne filmove, naručiću picu i piti najlepše vino, plakaću kao večeras, jer tako treba da bude i pustiću suze da idu svojim tokom, iako im možda nije vreme, voleću ih kao današnji sneg u proleće.

 

Leave a Reply

Required fields are marked*